KategorijeCovid-19

Kako sam pobedio COVID-19 drugi deo


Pre svega

Molim vas, imajte u vidu da je u trenutku pisanja ovog bloga situacija bila kakva je i opisana. Iskreno se nadam da su se neke stvari promenile u međuvremenu, kao i da su lekari uspeli da istraju u svim izazovima.

Agonija čekanja rezultata

Kao što sam napisao u prvom delu bloga, osetio sam simptome COVID-19, pristao da terapiju uzimam preventivno, dok sam čekao rezultate. Međutim, od rezultata ni traga ni glasa!

Dan 3. od uzimanja uzorka rezultata još uvek nema, epidemiološka služba u relaciji sa Torlakom nije dostavila rezultat Klinici za infektivne i tropske bolesti. Sve je bilo odmah jasno, ili se zagubio sam uzorak ili je rezultat zalutao. U ovom trenutku meni su već prestali svi simptomi i terapija, koju sam prethodno naveo, deluje. Dan 4. Svi koji su testirani nakon mene dobili su svoje rezultate. Supruga i ja besomučno zovemo brojeve telefona svih ustanova koje su uključene u ceo ovaj proces. Poput ping-pong loptice, odgovornost se prebacuje sa jedne instance na drugu, upadamo u začarani krug poluinformacija i već ozbiljno gubimo strpljenje. Nažalost, niko nije znao ili hteo da nam kaže put kojim se rezultati kreću i nije bilo objašnjenja šta se sa njima dešava.

Dan 5. Agonija se nastavlja, počeo sam da se osećam kao Tom Henks u filmu “Terminal“ u kojem sedi zarobljen na aerodromskom terminalu JFK u Njujorku, gde se ne može vratiti nazad u svoju zemlju „Krakoziju“, a ne može ni ući na teritoriju SAD. Srećom i dalje se dobro osećam.

Međutim, po nekim reakcijama, imao sam utisak da primarno zdravstvo, neke kolege i prijatelji, koje sam obaveštavo o svom stanju, počinju da sumnjaju da su rezultati stigli, ali da prikrivam pozitivnost testa kako bih izbegao stigmatizaciju društva. Pokušavam da ih razumem i pitam se kako bih se ja osećao i postupao da sam u njihovoj poziciji. Iako su do tada već mnoge poznate ličnosti u svetu javno govorile da su pozitivne na COVID-19, u sredini kakva je naša, to ne bude uvek dobro prihvaćeno. Svim tim ljudima sa kojima sam bio u kontaktu neposredno pre početka simptoma treba javiti rezultate testa kako bi se preduzele adekvatne mere samoizolacije, ali ja nemam šta da im kažem!?

Dan 6. agonije čekanja rezultata, ponedeljak. Odlučio sam da pucam svim raspoloživim oružjem, kako bih rezultate našao ili ponovo uradio test (iako tada već simptome nemam puna 3 dana). Od tog trenutka, kada smo supruga i ja izvršili najveći mogući pritisak na već iscrpljene ljude na Torlaku, epidemiološkim službama Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd i Instituta za javno zdravlje ,,Dr Milan Jovanović Batut”, kao i na Klinici za infektivne i tropske bolesti, rezultati su se stvorili za 45min. Na izveštaju koji smo dobili, piše da je rezultat je bio gotov samo dan nakon uzimanja brisa. Sve ovo vreme rezultat je postojao, ali je bio negde zaturen!

Da li je stvarno moralo tako? Da li sam stvarno morao tako da igram? Da dodatno ljudima koji su i ovako pod velikim pritiskom i u haosu, pretim, optužujem za nemar i govorim da su nesposobni da rade svoj posao… Ipak, osećaj koji je preovladao, jeste da sam se izborio za svoj rezultat, koji je, pretpostavljate po naslovu ovog bloga, “COVID-19 POZITIVAN !

Oslobodjen sam sa “terminala“, izborio se za sebe i usput za još dvoje ljudi kojima su uzeli bris kada i meni, a ispostavilo se da su bili negativni!

Javljanje ishoda rezultata

I pored svega, bio sam u šoku, što je verovatno i najprirodniji osećaj u datoj situaciji. Brinuo sam i zbog supruge i naše nerođene bebe, iako me je jako tešilo to što se kod nje nisu pojavili simptomi ni nakon sveg ovog vremena. Izgleda da smo se dobro samoizolovali. Dogovorili smo se da ćemo iz ovoga izaći kao pobednici.

Odmah potom, stupili smo u komunikaciju sa epidemiološkom službom, kako bismo utvrdili koga sve od kontakata treba obavestiti. Nadležni su naložili da se moraju obavestiti svi ljudi sa kojima sam bio u kontaktu dan pre pojave prvih simptoma, tako da sam bio u obavezi da dostavim tražene kontakte. Srećom, dan pre pojave prvih simptoma bio sam samo na poslu, nakon čega sam, otišao pravo kući i naredne dane proveo u samoizolaciji.

Kako smo dalje javljali bliskim ljudima, kolegama sa kojima smo bili u kontaktu pre više dana od pojave prvih simptoma, primetili smo slične reakcije. Kada im javite, ljudi se uspaniče, prvo zabrinu i ispolje STRAH za sopstveno zdravlje, što je potpuno prirodno. Tek nakon toga, počnu da pitaju kako si, kako je supruga, kako se osećaš?

Možete pričati nakon toga, ali se sagovornik u razgovor “vrati” tek nakon nekog vremena, pa onda uglavnom morate da ponovite sve što ste već rekli. Često se desi da vas nakon toga ljudi ponovo zovu, da još jednom sve čuju. Zbog čekanja rezultata, prošlo je 14 ili više dana od kako sam kontaktirao sa svim ovim ljudima, već niko više od njih (sudeći po zvaničnim stavovima nadležnih) nije bio u riziku!

Sve smo to prihvatili i trudili se da budemo puni razumevanja, ali smo se, nakon svakog od ovih razgovora i supruga i ja osećali potpuno iscrpljeno. Idemo dalje…

Hospitalizacija na pulmologiji

Dan 7. Odmah po dobijanju rezultata bio sam smešten na II odeljenjeKlinike za plućne bolesti Kliničkog CentraSrbije. Procedure su bile isto tako rigorozne kao i na Infektivnoj klinici, preplašeno medicinsko osoblje poznaje jasne procedure i sve je propisano: kojim se rutama možete kretati, sa zonama koje su jasno obeležene jarko crvenim natpisom „STOPCOVID-19“. Smeštaju me u prostranu sobu gde sam bio prvi pacijent, soba je bila totalno renovirana, sa sasvim pristojnim kupatilom, kao i svim što je potrebno za oporavak pacijenata. Nisam ni slutio da će ova soba biti moj dom u narednom periodu…

Dan 8. Probudio sam se naspavan, odmoran, potpuno oporavljen, kao da sam skinuo veliki teret koji sam nosio na plećima. Sva oprema za ubijanje dosade mi je bila dostavljena: knjige, laptop, punjači, slušalice, mobilni NEOgraničeni internet (niste svesni koliko je bila bitna komunikacija, koja mi je pomogla da sledeći period prođe lakše). Glavni cilj u narednom periodu bio je ostati psihički stabilan kako bi situacija ostavila što manje posledica. To sam jedino mogao da postigem ako uposlim um i ne dozvolim da se bavim informacijama koje su tih dana letele svuda po medijima.

Dan 9. U sobu ulazi vizita od 6-7 članova, kompletno opremljena specijalnim odelima, tako da se ne može naslutiti razlika između lekara i ostalog medicinskog osoblja. Ipak, energija jedne izuzetne osobe je preovladala, u pitanju je bila načelnica odeljenja, koja je jasno davala smernice kako da se postupa sa svakim pacijentom ponaosob, koje su terapije, šta se može očekivati i koji je period oporavka. Prišla je do mene i rekla je:

,,Mali nam je dobar, nefebrilan 7 dana, eupnoičan, na plućima blaga intersticijska šara, opšte stanje stabilno.
Brzo ćeš ti kući! Radićemo ti uskoro dva testa na COVID-19, ukoliko budu bili negativni ideš kući.

Mojoj sreći nije bilo kraja, iako sam se osećao jako dobro, to je bila prva zvanična potvrda da je stvarno tako. Preostalo je samo da ostatak vremena u bolnici provedem što je moguće kvalitetnije, da ne čekam da vreme prođe već naprotiv, da ga iskoristim najbolje što mogu, kao što je bilo pisanje ovog bloga na primer. 🙂

Dan 10.-12. Vikend, vreme sporije prolazi, parking Kliničkog centra u potpunosti prazan! Imao sam priliku da upoznam izuzetne ljude, koje u realnom životu nikada ne bih susreo, delili smo ista iskustva, strahove, nade, brojali dane… Bolnička soba je već u potpunosti popunjena pacijentima, neki od njih nisu bili baš u tako dobrom stanju. Statistika koja je stizala iz zvaničnih izvora pokazivala je sve veći i veći broj zaraženih, kreveti su postali jako deficitaran resurs.

Preko medija i socijalnih mreža saznali smo da se na pulmologiji u sobi pored naše, na bezbednoj udaljenosti nalazio i Đorđe David koji se isto oporavljao od COVID-19.

Ti samo budi dovoljno daleko, izvor YouTube

Dan 13. Ponedeljak, sve se vraća u normalu! Vizita je prošla, opet je nesutrašiva načelnica predvodila svoj tim lekara kao što dirigent vodi simfonijski orkestar. Došao je i taj dan! Uzet mi je kontrolni bris i ponovo poslat na Torlak, a očekuje se da bude gotov za najkasnije 48h kako bi mogao da se uradi i kontrolni bris. Poučen ranijim iskustvom, na psihosomatskoj bazi krenula je nervoza u želucu i strah da će rezultati ponovo kasniti.

Ono što je popravilo dan jeste jedan izuzetan gest od anonimnog donatora koji je dostavio korpu sa voćem, slatkišima, medom za sve sobe i medicinsko osoblje koji su se borili sa COVID-19. Šmekerski!

Dan 14. Utorak, čekanje ishoda rezultata testa koji bi trebalo da bude negativan. Ovog puta nismo dozvolili da budemo pasivni posmatrači i čekamo da se nešto desi, kao što bi trebalo. Proaktivno smo krenuli da vršimo pritisak na dobijanje rezultata koji zbog privatnosti podataka, mogu biti poznati samo meni i doktorki koja je naložila uzorkovanje. U kasnim popodnevnim satima, pozivom na javno dostupan broj Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd dobijam usmeno informaciju da sam COVID-19 NEGATIVAN! 14. dana od uzorkovanja prvog testa gde sam bio pozitivan. To je to! Još jedna potvrda, ovog puta zvanična da sam OK.

Dan 15. Sreda, rezultat koj sam dobio, potrebno je i da bude dostupan na papiru, međutim on je zalutao na KBC Dragiša Mišović… Elem, dolazi vizita, uzima mi se drugi kontrolni bris u roku od 48h od prvog uzorkovanja, koji se ovog puta radi na Infektivnoj klinici tako da je brzina dobijanja izveštaja izvesnija.

Dan 16. Četvrtak, lep sunčan dan, 18C! Da li je to i pravi dan za završetak ovog bloga i moje otpuštanje kući? Nakon vizite, načelnica odeljenja mi govori da je danas dežurna, samo čekamo rezultate i mogu kući. Setite se šta sam sve preživeo u prethodnom periodu, pa u tom trenutku nisam znao da li da se nadam ili ne. Ipak odlučio sam da verujem, spakovao sam se i sačekao poziv doktorke: ,,Spremaj se pišem ti otpusnu listu, stigao je kontrolni COVID-19 NEGATIVAN rezultat”!

https://donacije.unicef.rs/kampanja/covid-19